Пређи на садржај

Алгол (звезда)

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили програмски језик, погледајте чланак Алгол.
Алгол
Локација β Персеја (заокружено)
Положај на небу
Епоха J2000      Равнодневница J2000
Сазвежђе Персеј
Ректасцензија 03h 08m 10.13245s[1]
Деклинација +40° 57′ 20.3280″[1]
Привидна магнитуда (В) 2.12[2] (- 3.39[3])
Карактеристике
Спектрални тип Aa1: B8V[4]
Aa2: K0IV[4]
Ab: F1V[5][6] (kA4hA9.5mF0:[7])
U−B индекс боја −0.37[2]
B−V индекс боја −0.05[2]
Варијабилни тип EA/SD[3]
Астрометрија
Радијална брзина (Rv)3.7 km/s
Сопствено кретање (μ) РА: 2.99[1] мас/г
Дек.: −1.66[1] мас/г
Паралакса (π)36.27 ± 1.40[1] мас
Растојање90 ± 3 ly
(28 ± 1 пс)
β Per Aa1
Апсолутна магнитуда (MV)−0.07[8]
β Per Aa2
Апсолутна магнитуда (MV)2.9[8]
β Per Ab
Апсолутна магнитуда (MV)2.3[8]
Орбита[9]
Примарнаβ Per Aa1
Компањонβ Per Aa2
Период (P)2.867328 дана
Велика полуоса (a)0.00215″
Ексцентрицитет (e)0
Инклинација (i)98.70°
Лонгитуда узлазног чвора (Ω)43.43°
Орбита[9]
Примарнаβ Per A
Компањонβ Per B
Период (P)680.168 дана
Велика полуоса (a)0.09343″
Ексцентрицитет (e)0.227
Инклинација (i)83.66°
Лонгитуда узлазног чвора (Ω)132.66°
Апсидна епоха (T)2446927.22
Аргумент перихела (ω)
(примарни)		310.02°
Детаљи
β Per Aa1
Маса3.17 ± 0.21[9] M☉
Полупречник2.73 ± 0.20[9] R☉
Луминозност182[8] L☉
Површинска гравитација (log g)4.0[10] цгс
Температура13,000[10] K
Ротациона брзина (v sin i)49[11] km/s
Старост570[8] Myr
β Per Aa2
Маса0,70±0,08[9] M☉
Полупречник3,48±0,28[9] R☉
Луминозност6.92[8] L☉
Површинска гравитација (log g)3.5[10] цгс
Температура4,500[10] K
β Per Ab
Маса1,76±0,15[9] M☉
Полупречник1,73±0,33[9] R☉
Луминозност10.0[8] L☉
Површинска гравитација (log g)4.5[10] цгс
Температура7,500[10] K
Друге ознаке
Algol, Gorgona, Gorgonea Prima, Demon Star, El Ghoul, β Persei, β Per, 26 Persei, BD+40°673, FK5 111, GC 3733, HD 19356, HIP 14576, HR 936, PPM 45864, SAO 38592.
Референтне базе података
SIMBADdata

Алгол или бета Персеја (лат. β Persei, β Per) је еклипсно променљива звезда у Персеју, прототип своје класе променљивих. Алгол је трочлани звездани систем. Име звезде потиче од арапског назива Ra’s Al Ghul, и значи „глава демона“, јер представља око Медузе чију главу држи Персеј.[12][13]

Историја посматрања

[уреди | уреди извор]
Положај Алгола у оквиру Персеја.

Древни египатски календар срећних и несрећних дана састављен пре неких 3200 година сматра се најстаријим историјским документом о открићу Алгола.[14][15][16]

Повезивање Алгола са створењем сличним демону (Горгон у грчкој традицији, гоул у арапској традицији) сугерише да је његова варијабилност била позната дуго пре 17. века,[17] али још увек нема неоспорних доказа за то.[18] Арапски астроном Абдурахман ал-Суфи није рекао ништа о варијабилности звезде у својој Књизи фиксних звезда објављеној око 964. године.[19]

Променљивост сјаја

[уреди | уреди извор]

Алгол је још у старој Грчкој био познат као „демонска звезда“, тако да је највероватније била позната варијабилност његовог сјаја.[12] Ипак, у савременом смислу, Ђеминијано Монтанари је својим посматрањима 1669. године утврдио променљивост сјаја Алгола. Џон Гудрик је 1782. измерио и период између два минимума — 2,867 дана. Идеја да Алгол чине две зведе, од којих она слабијег сјаја повремено помрачује главну звезду је постепено прихваћена, а своју коначну потврду је добила 1889. године, када је Херман Фогел показао да је период којим варира радијална брзина Алгола једнак периоду смањења сјаја.[20] Читав процес, од почетка опадања сјаја до повратка на уобичајену вредност, траје свега неколико сати.[21]

Алгол има два минимума сјаја: примарни минимум се дешава када мање сјајна звезда заклони сјајнију, и видљив је голим оком (магнитуда пада са 2,1 на 3,4); док се секундарни минимум јавља када сјајнија звезда заклони мање сјајну, али се тада магнитуда смањује за свега 0,06. Непосредно пре и после секундарног минимума долази до благог повећања магнитуде, што се објашњава рефлексијом светлости сјајније компоненте о слабију.[20]

Примарна компонента

[уреди | уреди извор]

Примарна компонента (Алгол А), видљива голим оком (магнитуде 2,12) је звезда главног низа, спектралне класе B8V, 100 пута луминознија од Сунца[20] (180 пута ако се посматра и зрачење у ултраљубичастом делу спектра[21]). Радијус Алгола А износи 2,89 радијуса Сунца, а маса 3,7 маса Сунца.[12]

Секундарна компонента

[уреди | уреди извор]

Секундарна компонента (Алгол B) је субџин спектралне класе K0IV, магнитуде 12,7.[22] Алгол B је мање масе од Алгола А (0,81 маса Сунца) а даље је одмакла у еволуционом смислу, што је дуго представљало енигму, јер масивније звезде брже еволуирају. Међутим, детаљним анализама је утврђено да је А звезда у почетку имала масу 2,5 маса Сунца, а B компонента 2,8, те да је током еволуције секундарна компонента одбацила своје спољашње слојеве, које је делимично преузела А звезда, а материјал масе око 0,8 маса Сунца је изгубљен.[12][21]

Алгол A и B су чине близак двојни систем (удаљени су свега 0,05 АЈ[21] ), а раван у којој се крећу је нагнута на правац посматрања под углом од 82°, тако да се звезде само делимично заклањају, посматрано са Земље. Међутим, како је луминозност Алгола B само 3 пута већа од луминозности Сунца, то је довољно за наведену промену магнитуде.[20]

Терцијарна компонента

[уреди | уреди извор]
Систем Алгола снимљен CHARA интерферометром

Трећа компонента, Алгол C, је откривена када је установљено да се период између два примарна минимума мења са временом. Установљено је да је период ове варијације око 680 дана. Руски астроном Аристарх Белополски је 1906. године потврдио постојање Алгола C када је установио да варијације у спектралним линијама Алгола које потичу од промене у радијалној брзини такође имају период од 1,862 године суперпониран на основни период од 2,867 дана.[20]

Алгол C је звезда магнитуде 12,5, спектралне класе A7m.[23] Масе 1,8 Сунчевих маса, Алгол C се налази на приближно 3 АЈ од Алгола А и B[21], што — посматрано са Земље — никад не износи више од 0”,1, због чега се не може разлучити визуелним методама.[20]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д Van Leeuwen, F. (2007). „Validation of the new Hipparcos reduction”. Astronomy and Astrophysics. 474 (2): 653—664. Bibcode:2007A&A...474..653V. S2CID 18759600. arXiv:0708.1752 Слободан приступ. doi:10.1051/0004-6361:20078357. 
  2. ^ а б в Ducati, J. R. (2002). „VizieR Online Data Catalog: Catalogue of Stellar Photometry in Johnson's 11-color system”. CDS/ADC Collection of Electronic Catalogues. 2237: 0. Bibcode:2002yCat.2237....0D. 
  3. ^ а б Samus, N. N.; Durlevich, O. V.; et al. (2009). „VizieR Online Data Catalog: General Catalogue of Variable Stars (Samus+ 2007–2013)”. VizieR On-line Data Catalog: B/GCVS. Originally Published in: 2009yCat....102025S. 1: 02025. Bibcode:2009yCat....102025S. 
  4. ^ а б Lestrade, Jean-Francois; Phillips, Robert B.; Hodges, Mark W.; Preston, Robert A. (јун 1993). „VLBI astrometric identification of the radio emitting region in Algol and determination of the orientation of the close binary”. The Astrophysical Journal (на језику: енглески). 410: 808. Bibcode:1993ApJ...410..808L. ISSN 0004-637X. doi:10.1086/172798. 
  5. ^ Frank, M. G.; Whelan, D. G.; Junginger, J. C. (2022). „Spectral Classification of Algol C”. Journal of the American Association of Variable Star Observers (Jaavso). 50 (1): 123. Bibcode:2022JAVSO..50..123F. arXiv:2205.06229 Слободан приступ. 
  6. ^ Renson, P.; Manfroid, J. (мај 2009). „Catalogue of Ap, HgMn and Am stars”. Astronomy and Astrophysics. 498 (3): 961—966. Bibcode:2009A&A...498..961R. doi:10.1051/0004-6361/200810788 Слободан приступ. 
  7. ^ Fletcher, Emery S. (1964). „Spectrophotometry of Algol”. The Astronomical Journal. 69: 357. Bibcode:1964AJ.....69..357F. doi:10.1086/109284. 
  8. ^ а б в г д ђ е Soderhjelm, S. (1980). „Geometry and dynamics of the Algol system”. Astronomy and Astrophysics. 89 (1–2): 100. Bibcode:1980A&A....89..100S. 
  9. ^ а б в г д ђ е ж Baron, F.; Monnier, J. D.; Pedretti, E.; Zhao, M.; Schaefer, G.; Parks, R.; Che, X.; Thureau, N.; Ten Brummelaar, T. A.; McAlister, H. A.; Ridgway, S. T.; Farrington, C.; Sturmann, J.; Sturmann, L.; Turner, N. (2012). „Imaging the Algol Triple System in the H Band with the CHARA Interferometer”. The Astrophysical Journal. 752 (1): 20. Bibcode:2012ApJ...752...20B. S2CID 11110989. arXiv:1205.0754 Слободан приступ. doi:10.1088/0004-637X/752/1/20. 
  10. ^ а б в г д ђ Zavala, R. T.; Hummel, C. A.; Boboltz, D. A.; Ojha, R.; Shaffer, D. B.; Tycner, C.; Richards, M. T.; Hutter, D. J. (2010). „The Algol Triple System Spatially Resolved at Optical Wavelengths”. The Astrophysical Journal Letters. 715 (1): L44—L48. Bibcode:2010ApJ...715L..44Z. S2CID 118573026. arXiv:1005.0626 Слободан приступ. doi:10.1088/2041-8205/715/1/L44. 
  11. ^ Tomkin, J.; Huisong, T. (1985). „The rotation of the primary of Algol”. Publications of the Astronomical Society of the Pacific. 97: 51. Bibcode:1985PASP...97...51T. S2CID 119392903. doi:10.1086/131493 Слободан приступ. 
  12. ^ а б в г Murdin, Paul, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics (на језику: (језик: енглески)). Institure of Physics Publishing. стр. 5065. ISBN 978-0-7503-0440-5. 
  13. ^ „Beta Persei (Algol)”. AAVSO. јануар 1999. Архивирано из оригинала 8. 7. 2006. г. Приступљено 31. 7. 2006. 
  14. ^ Porceddu, S.; Jetsu, L.; Lyytinen, J.; Kajatkari, P.; Lehtinen, J.; Markkanen, T.; et al. (2008). „Evidence of Periodicity in Ancient Egyptian Calendars of Lucky and Unlucky Days”. Cambridge Archaeological Journal. 18 (3): 327—339. Bibcode:2008CArcJ..18..327P. S2CID 162969143. doi:10.1017/S0959774308000395. 
  15. ^ Jetsu, L.; Porceddu, S.; Lyytinen, J.; Kajatkari, P.; Lehtinen, J.; Markkanen, T.; et al. (2013). „Did the Ancient Egyptians Record the Period of the Eclipsing Binary Algol - The Raging One?”. The Astrophysical Journal. 773 (1): A1 (14pp). Bibcode:2013ApJ...773....1J. S2CID 119191453. arXiv:1204.6206 Слободан приступ. doi:10.1088/0004-637X/773/1/1. 
  16. ^ Jetsu, L.; Porceddu, S. (2015). „Shifting Milestones of Natural Sciences: The Ancient Egyptian Discovery of Algol's Period Confirmed”. PLOS ONE. 10 (12): e.0144140 (23pp). Bibcode:2015PLoSO..1044140J. PMC 4683080 Слободан приступ. PMID 26679699. arXiv:1601.06990 Слободан приступ. doi:10.1371/journal.pone.0144140 Слободан приступ. 
  17. ^ Wilk, Stephen R. (1996). „Mythological Evidence for Ancient Observations of Variable Stars”. The Journal of the American Association of Variable Star Observers. 24 (2): 129—33. Bibcode:1996JAVSO..24..129W. 
  18. ^ Davis, G.A. (1957). „Why did the Arabs Call Beta Persei "al-Ghul"?”. Sky and Telescope. 16: 177. Bibcode:1957S&T....16..177D. 
  19. ^ „Ian Ridpath's Star Tales – Perseus”. 
  20. ^ а б в г д ђ Moore, Patrick, ур. (2002). Philip's Astronomy Encyclopedia (на језику: (језик: енглески)). Philip's. стр. 427. ISBN 978-0-540-07863-9. 
  21. ^ а б в г д Kaler, Jim. „Algol”. Приступљено 22. 1. 2013. 
  22. ^ „ALGOL B -- Star in double system”. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 29. 1. 2013. 
  23. ^ „ALGOL C -- Star in double system”. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 29. 1. 2013. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Murdin, Paul, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics (на језику: (језик: енглески)). Institure of Physics Publishing. стр. 5065. ISBN 978-0-7503-0440-5. 
  • Moore, Patrick, ур. (2002). Philip's Astronomy Encyclopedia (на језику: (језик: енглески)). Philip's. стр. 427. ISBN 978-0-540-07863-9. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Алгол на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алгол_(звезда)&oldid=27959422”